Virtuelna Zavicajna zbirka Doma kulture Babusnica

Call

Virtuelna Zavicajna zbirka Doma kulture Babusnica Ocuvanje i promocija narodne bastine opstine Babusnica

Заштита културног наслеђа је једна од изузетно актуелних тема у оквиру обликовања разноврсних идентитета, културних политика и развојнох стратегија савременог света.Због тога је испитивање начина на који се дефинише шта јесте културно наслеђе и на који се начин користи, али и шта се иза овог сегмента чувања и репрезентовања прошлих искустава искључије једна је од тема која недвосмислено говори о начинима на које једна локална заједница жели да представи себе и себи и другима.
Општина Бабушница је место богате етнолошке, археолошке и историјске прошлости, нема музеј, нити уређену Завичајну збирку, места где би се знаменитости, стари употребни предмети и архивска грађа чували, на адекватан начин обрађени и изложени јавности. Да би указао на то неизмерно богатство и значај културне баштине општине Бабушница, Дом културе Бабуница је преко пројеката јавних радова покренуо пројекат „Очување културне баштине“. У току реализације овог пројекта евидентирани су и фотографисани стари премети, архивска грађа и фотографије.Због недостатка адекватног простора многи предмети су остали код власника и поред њихове добре воље да их поклоне Дому културе Бабушница.
Са циљем да се сачува и јавности учини доступним прикупљени материјал, а пре свега да се истакне важност бриге о очувању културне баштине овог краја, неопходно је покренутa је и ова страница - „Виртуелна Завичајна збирка Дома културе Бабушница“. На сајту би корисницима били доступне збирке: Сви стари употребни предмети,архитектура и опрема куће,оставштине, производња текстила, одеће и обуће, одевни и лични предмети.збирка разгледница, честитки и писама, архивска грађа, старе фотографије, као и видео записи који се односе на традицију и културни баштину овога краја.
Од посебног значаја је и промоција и очување традиције и културне баштине припадника националне мањине која живи на овим просторима: Бугара и Рома.
Задатак нам је да наставимо рад на прикупљању, евидентирању и презентовању предмета везану за историју бабушничке општине, да радимо на дигиталном документовању архивске и фотографске грађе, да промовишемо свест о значају очувања баштине и архивске грађе и да користећи модерне технологије, путем сајта, учинимо их доступним великом броју корисника. Свако може да се укључи у обогаћивању Завичајне збирке, постављањем старих фотографија, докумената, старих предмета(фотографије)....
Промоција једнствене културне баштине општине Бабушница, боља виртуелна комуникација са корисницима, виртуелна доступност Завичајне збирке Дома културе Бабушница, видео анимације, осавремењавање збирке, као лакша обрада грађе Завичајне збирке. У ширем контексту данашњег глобалног друштва и развоја мултикултуралности, завичајни фондови могу бити и јесу основа за афирмацију наше културнр баштине. На завичајним збиркама, локална заједница може темељити обогаћивање туристичке понуде. Образовно-културни вид туристичке понуде је све више траженији и популарнији, а завичајне збирке су богат и значајан извор информација о културним и историјским вредностима наше општине. Представљањем властитих фондова и збирки за специјализоване посетиоце,кориснике интернет мреже шири се круг корисника и повећава се број услуга
Захваљујући Завичајној збирци, грађани и посетиоци странице би имали могућност за коришћење грађе, која би тако осим историјске и културне имала и едукативну улогу. Поред тога, један од потенцијалних цилјева је да, уколико се нађу посебно вредни елементи културног наслеђа, они буду струћно обрађени и предложени за укључивање у Национални регистар нематеријалног наслеђа Републике Србије.

ТОБОГАН НАШЕ МЛАДОСТИКрајем шездесетих, током седамдесетих и осамдесетих година, поред зграде СДК налазио се чувени тобо...
24/10/2026

ТОБОГАН НАШЕ МЛАДОСТИ
Крајем шездесетих, током седамдесетих и осамдесетих година, поред зграде СДК налазио се чувени тобоган — један мањи, за децу, и други, велики, који је често био место окупљања омладине, дружења, младалачке игре, смеха и, наравно, фотографисања.
Данас тог тобогана одавно нема, али су остале ове дивне фотографије које нас враћају у нека друга времена. Времена безбрижнијег детињства, искреног дружења и младости која се не заборавља.
Можда је тобоган нестао, али успомене на њега и људе са којима смо делили те тренутке и даље живе. А ове фотографије нас подсећају на једно лепо, безбрижно и, чини нам се, срећније време.
Тобогана више нема, али младост коју смо на њему оставили заувек остаје наша.

ВИРТУЕЛНА  ЗАВИЧАЈНА  ЗБИРКА ДОМА КУЛТУРЕ БАБУШНИЦА ОД САДА И  НА  ПОРТАЛУ GRADJANIN. INFO
01/10/2026

ВИРТУЕЛНА ЗАВИЧАЈНА ЗБИРКА ДОМА КУЛТУРЕ БАБУШНИЦА ОД САДА И НА ПОРТАЛУ GRADJANIN. INFO

Priče, dokumenti i dragocene fotografije iz prošlosti Babušnice, Lužnice i okolnih sela sada su dostupni i u posebnoj rubrici portala Građanin.info....

ЛУЖНИЧКЕ РАДНЕ АКЦИЈЕПутеви грађени рукама народаШездесетих година прошлог века, у време када су многа села Лужнице још ...
23/09/2026

ЛУЖНИЧКЕ РАДНЕ АКЦИЈЕ

Путеви грађени рукама народа

Шездесетих година прошлог века, у време када су многа села Лужнице још увек била одсечена од главних путева, а путовање из једног места у друго представљало прави подухват, у овом крају покретане су добровољне радне акције које су оставиле дубок траг у сећању његових становника.
Једна од значајних деоница на којима су мештани својим рукама учествовали у изградњи и уређењу путева била је веза од Звонца према Звоначкој Бањи, али и правци према Љуберађи – Бердују, од Студене до Пресеке, од Братишевца до Богдановца.... Били су то путеви од великог значаја за свакодневни живот становништва, јер су повезивали удаљена планинска села са бањом, општинским средиштима, пијацама и главним саобраћајницама.
Тадашњи путеви нису били налик данашњим. Многе деонице биле су земљане, стрме и тешко проходне, нарочито после киша и током зимских месеци. За њихово пробијање и проширивање није било довољно само довести машине. Велики део посла обављао се ручно.
На радне акције долазили су људи из околних села. Са собом су доносили алат који су имали — ашове, лопате, пијуке, мотике, колица и други ручни алат. Копало се, насипало, износила земља и камен, проширивали су се усеци и поправљале оштећене деонице. Тамо где је било потребно, камен се довозио запрежним колима, а потом ручно уграђивао у пут.
То нису били само грађевински радови. За људе тог времена радне акције биле су и својеврсна заједничка друштвена обавеза, али и прилика да се покаже солидарност са суседима и сопственим крајем. Радили су заједно људи различитих година — млађи и старији, мушкарци и жене, свако према својим могућностима.
Посебна вредност тих акција била је у томе што су људи били свесни непосредног резултата свога рада. Оно што су ујутру започели као камениту или блатњаву стазу, после више дана и недеља рада постепено је добијало облик пута.
Данас се тих радних акција мало ко сећа у ширем историјском контексту. Ипак, њихов значај не треба мерити само дужином изграђених километара. Треба их посматрати и као део историје модернизације Лужнице током друге половине XX века.
И зато данас, када се тим деоницама пролази готово без размишљања о томе како су некада изгледале, вреди се сетити једног времена у којем су се километри путева мерили не само машинама и материјалом, већ и људским рукама, добровољним радом и заједничком вољом да село буде повезано са светом.
Историја Лужнице није само историја великих догађаја и познатих личности. Она је и историја обичних људи који су, радећи заједно, мењали простор у којем су живели.
Све радне акције и сви направљени путеви у Лужници остају део тог наслеђа — као неми сведоци једног времена када се пут у будућност градио сопственим рукама.

15.  септембар- Дан пробоја Солунског фронтаЛУЖНИЧАНИ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУИз суве, сунцем сажежене грчке голети  поглед ј...
15/09/2026

15. септембар- Дан пробоја Солунског фронта

ЛУЖНИЧАНИ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Из суве, сунцем сажежене грчке голети поглед је упрт тамо где плаве планине дотичу небо – ка далекој, чеканој отаџбини. На прагу пробоја, један крај другог, стајали су ратници из свих српских крајева, а међу њима, нечујни и горди, синови Лужнице.
Понели су са собом мирис завичајних гора, оштрину ветрова, али и тврди, заветни дух свог јужног завичаја. Лужнички ратници, навикнати на камените путеве и тежак живот, знали су да се са овог пута не одступа. У њиховим очима огледао се завичај, Бабушница и планине које су чувале њихове празне куће и уплакане мајке.
Када је загрмела артиљерија и земља се спојила са небом, кренуо је јуриш који историја не памти. Није то била само војска која напада; била је то незаустављива бујица чежње. Лужничани су, раме уз раме са својом браћом, кидали бодљикаву жицу и савладавали стрмине као да су крилати. Сваки корак напред био је корак ближе кућном прагу, ближе слободи коју су годинама сањали у рововима.
Солунски фронт је пао под налетом оних који су од живота више волели слободу. Кроз дим, ватру и крв, лужнички ратници су уткали своју храброст у славну победу, остављајући потомцима причу о људима који су, вођени чистом љубављу према родној груди, пробили капије отаџбине и вратили се кући као победници.
Вечна слава и хвала лужничким јунацима! 🕯️

ФУДБАЛСКИ КЛУБ БОГДАНОВАЦБогдановац, Бабушница, 1980. година.Те године формирана је Општинска фудбалска лига, у којој је...
13/09/2026

ФУДБАЛСКИ КЛУБ БОГДАНОВАЦ

Богдановац, Бабушница, 1980. година.

Те године формирана је Општинска фудбалска лига, у којој је наступало 14 клубова, подељених у две групе. Међу њима се нашао и ФК Богдановац – фудбалска екипа једног малог лужничког села, која је на фудбалском терену представљала своје место, своје људе и своју генерацију.
Клуб се у лиги такмичио само те једне године, али је иза њега остала ова фотографија као успомена на време када је Богдановац имао своју младост, свој тим и своје фудбалске “јунаке”.
Фотографија је настала на старом игралишту ФК „Лужнице“, у самом центру Бабушнице. На том терену састајали су се фудбалери из околних села, играле су се утакмице, бодриле екипе, склапала пријатељства и стварале успомене које су остале много дуже од самих резултата.
А данас… тешко је не застати пред овом фотографијом.
Богдановац данас има мање становника него што је некада бројала ова фудбалска екипа.
Некада је једно мало село могло да окупи довољно младих људи за читав фудбалски тим. Данас су многа лужничка села тиша, празнија и без оне младости коју памтимо са оваквих фотографија.
Зато ова слика није само фотографија фудбалера.
Она је сећање на једно време, на једну генерацију и на једно село које је тада живело пуним плућима.
Можда се имена свих играча данас више не памте, можда су се дресови одавно изгубили, а терен je променио свој изглед… али људи са ове фотографије остали су заувек млади – баш онакви какви су били тог дана 1980. године.
За оне који их препознају – нека сећање сачува њихова имена.
А за све нас – нека ова фотографија буде подсећање како су некада живела наша села.
Ко препознаје ове момке из Богдановца?
Фотографија: Маја Аризановић

СТАРА БЕГОВСКА КУЛА У БАБУШНИЦИ (ЛУЖНИЧКИ СРЕЗ)Haus (alte Kula) in Babušnica, Serbien.ФОТОГРАФИЈА СЕ НАЛАЗИ У АУСТРИЈСКО...
12/09/2026

СТАРА БЕГОВСКА КУЛА У БАБУШНИЦИ (ЛУЖНИЧКИ СРЕЗ)
Haus (alte Kula) in Babušnica, Serbien.

ФОТОГРАФИЈА СЕ НАЛАЗИ У АУСТРИЈСКОМ НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕЧУ ((Volkskundemuseum Wien)
На фотографији се, према опису музеја, види кула са више димњака, мала кућа поред ње и планине у позадини.
Још важније — музеј предмет датира као „vor 1918“, односно пре 1918. године.
Aутора фотографије: Mitarbeiter:in des Museums“ — сарадник/сарадница музеја.
Постоји један веома важан детаљ: фотографија је означена као „Reproduktion einer Abbildung“ — репродукција једне старије слике. То значи да особа која је направила овај стаклени дијапозитив у Бечу вероватно није била аутор оригиналне фотографије.

НЕСТАНАК  ЛУЖНИЧКИХ СЕЛА-ТИШИНА КОЈА БОЛИБРЕСТОВ  ДОЛ-  СЕЛО УГАШЕНИХ  ОГЊИШТАПланине лужничког заплања  чувају многе ти...
31/08/2026

НЕСТАНАК ЛУЖНИЧКИХ СЕЛА-ТИШИНА КОЈА БОЛИ

БРЕСТОВ ДОЛ- СЕЛО УГАШЕНИХ ОГЊИШТА

Планине лужничког заплања чувају многе тишине, али ниједна није тако дубока и тешка као она у Брестовом Долу. Данас тамо нема више никога. Коров обавија прагове некадашњих кућа, дивља купина се обрушава преко разваљених темеља, а ветар с планине пролази кроз напуштена дворишта као једини преостали становник.
А некада је село било живо.
Траје Брестов Дол у записима вековима. Турски тефтери из 1581. године, писани пером нишких писара, помињу га као једно од насеља нишке нахије (имало је 10 кућа, 1 удовичко домаћинство, 2 самачка домаћинства.). Вековима под османском влашћу, село је скривено међу брдима чувало свој идентитет и веру. Уочи самог ослобођења, 1860. године, мештани су подигли своју цркву — скромну светињу у којој су се крштавали, венчавали и сабирали. Црква је имала три целине, предворје са аркадама, главни део и олтар.Изнад главних улазних врата налазила се ниша у којој је непознати живописац насликао икону Свете Петке и исписао имена 69 приложника за изградњу цркве. Са десне стране фреске исписана су 26 имена приложника, брестоводолаца, а на левој страни 43 имена приложника из села Дола, Кукавице и Линова, насеља која су припадала брестовдолској парохији.Средишњи део цркве био је одвојен иконостасом од олтара. Зидове цркве украшавала је орнаментална стилизација у живим бојама, а у олтару је било шест фресака. Поред цркве се налазила и звонара која је грађена 1926. године. Црква је одолевала времену све до 1993. године када се урушила.
Када су се ослободилачка звона коначно огласила и турска власт отишла, попис након ослобођења забележио је скромних, али поносних 66 становника. Село је расло, а са њим и жеља за напретком. Године 1901. замирисао је свеж креч и нова дрвена скамија: почела је са радом прва школа у Брестовом Долу. Дечија граја одјекивала је долином, наговештавајући нова времена.
Али историја овог краја никада није била блага.
За време Првог светског рата, док је Србија крварила под окупацијом, у Топлици је плануо устанак против бугарског терора. Пламен отпора убрзо се проширио и на лужничко-заплањски крај. Из Брестовог Дола проговорио је пркос у лику Милорада Поповића, који је стао на чело локалних устаника. Брестовдолци нису хтели да сагињу главу. Међутим, слобода је наплаћена страшном ценом. Окупаторска одмазда била је брза и немилосрдна: устанак је угушен у крви, а породица Милорада Поповића потпуно је побијена. Брестов Дол је заћутао у жалости, завијен у црнину, али није поклекао.
Деценије су пролазиле, а село се обнављало и расло. Након Другог светског рата, Брестов Дол је доживео свој врхунац.Први послератни попис је забележио 403 становника. Куће су биле пуне деце, њиве и ливаде обрадиве и живе, а сеоске крсне славе окупљале су родбину из свих околних места.
Међутим, модерно доба донело је тиху распродају сеоског живота. Из деценије у деценију, путеви који су из Брестовог Дола водили у градове постајали су једносмерни. Млади су одлазили за школом и послом у Ниш, Бабушницу и даље, а у селу су остајала старачка домаћинства. Школска звона су заћутала, па се и сама зграда школе временом урушила. За њом је отишла и стара црква из 1860. године — од обадве данас није остао ни камен на камену, као да су потонуле у земљу заједно са сећањима оних који су их подигли.
Када је угашена последња сеоска светиљка и затворена последња капија, Брестов Дол је остао потпуно празан.
Данас, на месту где се некада учило, молило, борило и живело, стоји само тишина. Нема више певања, нема дечјег смеха, нити дима из оџака. Али испод дивље траве и глогова још увек спава сећање на 66 ослободилаца, на учитеље и ђаке из 1901, на јунака Милорада Поповића и његову страдалу чељад, и на оних 403 душе које су некада Брестов Дол звале својим домом.

Фотографије: фб страница Брестов Дол, Горан Митић и Снежана Лазић

ЗВОНЦЕ  НА ФОТОГРАФИЈАМА  ДРЖАВНОГ АРХИВА У ПЕРНИКУ
28/08/2026

ЗВОНЦЕ НА ФОТОГРАФИЈАМА ДРЖАВНОГ АРХИВА У ПЕРНИКУ

УСПОМЕНЕ  НА ВОЈНИЧКЕ ДАНЕ ИЗ ВУЧИ  ДЕЛАНекада, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији у селу Вучи Дел пон...
21/08/2026

УСПОМЕНЕ НА ВОЈНИЧКЕ ДАНЕ ИЗ ВУЧИ ДЕЛА

Некада, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији у селу Вучи Дел поносно је стајала зграда карауле Југословенске народне армије, на само 200 метара од југословенско- бугарске говом прелепом планинском селу. Присуство младих војника много је значило за мештане села јер су увек били ту да им помогну поред својих редовних обавеза. Војска је помагала када се градио пут, уводила струја, а војска је била од велике помоћи када се нешто рђаво дешавало у селу. Зато суу век мештани заједно са војницима славили 22. децебар- Дан ЈНА. Прослави овог значајног датума придружили би се и комунистички функционери, омладинци и ђаци из Бабушнице. Дружење мештана и војника организовано је и 15. августа када је обележаван Дан граничара.
Из репортаже о Вучи Делу у „Лужничким новостима“ из маја 1983. године сазнајемо да је у селу била свадба на којој је присуствовала разиграна младеж и велики број посматрача. Такође сазнајемо да су школу (школа је отворена 1898. године) у Вучи Делу похађала 36 ученика, а да су ученици из села од петог до осмог разреда похађали основну школу у Звонцу, пешачећи по 9 километра у једном правцу. Због укидања интерната у Звонцу један ученик је и напустио школовање- наводе репортери у тексту.
Тадашњи председник месне Заједнице Борис Ђигов наводи да мештани села, и поред тешких услова за живот, тешко одлучују да напусте село и наводи да се живи сасвим добро захваљујући људима који раде на грађевини (печалбари), притом наводећи податак да тридесет мештана ради у Ираку.
Као и сада и тада је пут од Раките ка Вучи Делу, у дужини од четири километра, био је највећи проблем. А пут је био жила куцавица села, која га је повезивала са Ракитом и Звонцем, а одатле са Бабушницом, Пиротом.... Иначе сви мештани Вучи Дела новчаним прилозима су помогли изградњу здравствене амбуланте у селу Звонце.Мештани Вучи Дела успели су да изграде нову школску зграду, али нису успели оно што су некада планирали: изградњу амбуланте, просторије за месну заједницу и просторију за библиотеку.
Назив села: Владисавци- Вучи Дел
Ђура Златковић Милић у својој књизи “Зла времена“ наводи податак да се Вучи Дел , по казивању старих људи, некада звао Владисавци, али није познат узрок ни време промене назива.
И Христивоје Пејчић у својој књизи „Лужничани у ослободилачким ратовима 1912-1920“ наводи податак да је Вучи Дел некада носио назив Владисавци по имену српског Владислава II Стефановог Немањића који је владао од 1234.до 1240. године.
Др Јован В. Бирић у с вом раду објављен у Пиротском зборнику) „Насеља Горњег понишавља и Лужнице о селу Вучи Дел пише:
Вучи Дел се, под називом Вучје Дол, помиње у непотпуном списку отоманских војнука пиротског и суседних крајева 1606. године. Припада кази Шехир ћој. Помињу се три војнучке баштине (газдинства) које уживају право на неке дажбинске олакшице и то баштине неког Николе Радослава, Степана Војина и Радивоја Лалчина.
Ранији назив Вучи Дела, као што се из наведеног турског документа вили, гласио је Вучје Дол. Порекло назива је, према томе, етимолошки јасно. Назив је произашао из одређених карактеристика месне средине: Вучји Дол, дол (долина) у којој има вукова, што сасвим одговара удаљеној, планинској и забитој средини у којој је настало насеље. Каснијим скраћивањем и заменом појединих гласова назив Вучји Дол је трансформисан у Вучји Дел.

Број становника: од 1948 до 2022. године
На послератном попису из 1948 године Вучи Дел је имао 354 становника. До 1991. Године број становника у селу се повећавао; по попису из 1953 године број становника се повећао на 364, 1961. године на 392 становника, а највећи број становника Вучи Дел је има 1991. Године-408. Од те године , па надаље број становника опада и по последњем попису у 2022. Године у селу је живело 43(?) становника.

IN  MEMORIAMМИРЈАНА  МИРА  ВАСИЋ Фармацеут из Бабушнице1927-2026Мирјана Мира Васић рођена је 10. марта 1927. године у по...
17/08/2026

IN MEMORIAM

МИРЈАНА МИРА ВАСИЋ

Фармацеут из Бабушнице

1927-2026

Мирјана Мира Васић рођена је 10. марта 1927. године у познатој и богатој породици предратне Бабушница. Након рата и ослобођења Бабушнице, она је била прва лужничанка која је 1946. године кренула на Београдски универзитет, на студије фармације. Иако је потицала из богате бабушничке породице, Мира је активно учествовала у раду СКОЈ-а и учествовала је у акцијама младих студената- комуниста на факултету. Крхка и нежна, на београдским акцијама, у којима је добровољно учествовала, Мира се нагло разболела и болест ју је одвојила од факултета пуних пeт година.
На Фармацеутском факултету дипломирала је 1958. године и вратила се у свој родни крај. Да помогне својој Лужници у развоју и напретку здравства. Захваљујући њој, мала и неугледна апотека у Бабушници која је била смештена у некаквој уџерици, премештена је у новоизграђену стамбену зграду у центру Бабушнице.Захваљујући преданом раду и упорности Мире Васић апотека у Бабушници је била једна од најбоље снабдевених апотека у нишком региону. Појединци из Ниша, Пирота, Димитровграда, Беле Паланке, Власотинца.... долазили су у бабушничку апотеку како би набавили неопходне лекове јер су знали да их апотекарки Мири у Бабушници сигурно има. 6. септембра 1986. године Скупштина општине Бабушница додела јој је диплому са златном значком поводом Дана ослобођења Бабушнице.
Мира Васић је једно време обављала и функцију шефице Дома здравља у Бабушници, а 1980 . године припала јој је част да пресече врпцу и свечано отвори зграду новог Дома здравља у Бабушници.
Почетком 1992. године, након распада СФРЈ у Бабушници отвара прву приватну апотеку „Мира“.

Address

Sase Ivkovica 1
Babusnica
18330

Telephone

010 385 888

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Virtuelna Zavicajna zbirka Doma kulture Babusnica posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Shortcuts

Share