20/07/2025
Dan 17 – Telo kao kompas
Gde u telu nosim najviše napetosti? Šta bi mi telo reklo da može da govori?
Kad se setim svog tela i onoga što mi poručuje, uvek mi prvo dođe slika nogu – teških, kao da su se ukopale u zemlju.
Kao da ih je nešto prikovalo dole. Nema pomeranja, ni levo, ni desno.
Ponekad kao da mi telo kaže:
“Ostani tu. Ne pomeraj se. Ne idi nigde dok ne priznaš gde si.”
Druga stvar koju često primećujem je ramena.
Pogrbim se, nesvesno. Kao da nosim neki nevidljivi ranac.
Na leđima teret – obaveze, odgovornost, tuđi zahtevi, brige koje možda nisu sve moje, ali ih ipak vučem.
Kao da telo kaže:
“Spusti to. Nije sve tvoje da nosiš.”
Ali ima i drugačijih dana.
Moje telo zna da mi pošalje i drugačiju poruku.
Nekad se osetim kao dete – razigrano, veselo, puno energije.
Telo mi tada šapuće:
“Hej, hajde da trčimo! Da skačemo, da plivamo, da se smejemo naglas.
Pusti sve ozbiljno. Vreme je za igru.”
Ponekad mi kaže da sam predugo mirna, predugo stisnuta, predugo “dobra i tiha”.
Ponekad traži da se krećem, da plešem, da pustim glas i pokret.
A nekad mi kaže da stanem, da dišem dublje, da ostanem u tišini dok se srce ne smiri.
Naučila sam da je moje telo moj kompas.
Kada ga ne slušam, ono mi šalje poruke kroz napetost, kroz zaboravljene mišiće, kroz umor koji nije od posla, nego od potiskivanja.
Kada ga slušam, ono mi uzvrati – poklonim mu kretanje, igru, radost, i tada mi telo vrati snagu.
Telo uvek zna istinu pre mene.
Samo je pitanje – da li sam spremna da ga slušam?
